Srpski književni glasnik

912 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— Чекајте мало... Мама ће нас пратити.

Померајући нагло наслоне за ноте и отварајући клавир, она силом посади своју мајку. О! ова је девојчица била одлучна... Министар се за тренут устезао, држећи прст на дуету. Ако их когод чује... Ах! већ три дана држе се сваког јутра пробе у великој сали... Почеше.

Стојећи сасвим једно уз друго, њих двоје су певали са истог нотног листа, а Г-ђа Башелри их је пратила на памет. Главе су им се скоро додиривале и дах спајао у заносној мелодији песме. МИ Нума се одушевљавао све више, певао све изразитије, ширећи руке да би лакше издржао високе тонове. Од пре неколико година, откако је почео играти велику улогу у политици, он је много чешће говорио него што је певао; глас му је био отежао као и цело тело, али је ипак осећао велико задовољство да пева, нарочито са овом шипарицом.

Истина, био је сасвим заборавио на Тилског владику, и на Просветни Савет, који је зевао од досаде чекајући око великог зеленог стола. Једном или двапут, на вратима се појави бледо лице дежурног вратара, уз звекет сребрног ланца, али одмах ишчезе, пренеражено што види Министра Просвете и Црквених Послова како пева у дуету са једном глумицом из малих позоришта. Него, Нума више није био министар, већ Венсен котаричар који јури недостижну Магали, у њеним враголастим преображајима. Па како је само вешто бежала, узмичући лукаво, смејући се детињасто звонким гласом и показујући своје оштре зубе, све док, најзад, побеђена, не би клонула предајући се и спуштајући своју луду главицу, забуњену од трчања, на раме свога пријатеља...

Мама Башелри прва прекиде овај заносни призор, окрећући се одмах по свршетку песме:

— Какав глас, господине министре, какав глас!

— Ах, да... певао сам у младости... одговори он задовољно, са извесним уображењем.

— Та ви и сад певате сјајно... Је ли, Бебо, каква разлика у поређењу са Г. де Лапара 2

« Р" ПР А