Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 913 Беба, која је савијала ноте, слегну овлаш раменима, као да је хтела рећи да на тако очигледну истину није потребан други одговор. Руместан запита неспокојно:

— А! Г. де Лапара7...

— Да, он понекад дође код нас на рибљу чорбу; а после ручка, Беба и он певају у дуету.

У том тренутку, пошто се музика више није чула, вратар се усуди да опет уђе, опрезно као што укротилац улази у кавез какве звери.

— Ево ме... ево ме... рече му Руместан, и обраћајући се девојчици својим најозбиљнијим министарским гласом, да би јој добро показао колика је разлика у положају из међу њега и његовог секретара:

— Ја вам честитам, госпођице. Ви имате великог дара, и ако желите певати овде у недељу, ја ћу вам радо испунити ту жељу.

Она узвикну са детињском радошћу:

— Збиља>2.. О, како сте добри!... и обисну му се нагло око врата.

— Алиса !... Алиса!... Забога...

Али она је већ била далеко, журећи кроз дуги низ високих салона, у којима је изгледала тако мала, као право дете.

Он је био сав ганут овом милоштом, и задржа се мало, пре него што ће се попети. Пред њим, у жућкастом врту, трептао је по рудини један сунчев зрак, загревајући и оживљујући зимску студен. М њега је до сржи прожимала слична милина, као да је ово живахно, гипко тело, додирнувши га, пренело на њега мало од своје пролетње топлоте. „Ах, како је слатка младост!“ И нехотице, он баци поглед на једно огледало; обузе га извесно неспокојство које одавно није осећао... Како се променио, Боже мој! Због многог седења и вожње, био се јако угојио, лице му је било бледо због непроспаваних ноћи, коса на слепоочницама већ проседа и проређена; нарочито га узнемирише његови образи, који су се ширили у раван између носа и ушију. „Како би било да 58