Srpski književni glasnik

О НАШЕМ МОДЕРНОМ ПОЗОРИШТУ.:

Госпође и Господо,

Читав људски живот, са свим својим промјенама, комичним и трагичним, лијепим и тужним, свијетлим и тамним — није него варка! Вјечна обмана — пролазан сан — недохватљив сјен. А позорница, која хоће да представља тај живот, није него обмана у обмани, сан у сну, сјен у сјену. На њој се дакле приказује, помоћу најпреварнијих средстава, велика живошна варка. Кадгод изађем из позоришта, потресен и ганут игром и глумом, мало по мало, сабирем своје осјећаје и умирујем своје душевно узрујање, сјећајући се неких ријечи своје мајке. Она је била увијек мој исповједник и њој сам откривао све боли свога срца. И при свакој мојој исповијести, баш у оним часовима, кад сам мислио, да је за мене све свршило, да се мој јад не да поправити, да без оног што сам изгубио не ћу моћи више ни дана проживјети на овом свијету, баш у овим часовима имала је она увијек за ме спремну ријеч: ЉМој синко, све је илузија на овом свијету! М ево ова ријеч, као да је постала мојим животним и умјетничким програмом. Она ме прати, не само при најинтимнијим мојим осјећајима, нег и при сваком кораку моје умјетничке каријере. Илузија, господо, даје нам све што хоћемо, буди у нама сва својства и све осјећаје, љепша од љепоте, истинитија од

1 Предавање држано 18 маја 1911 у Народном Позоришту у Београду.