Srpski književni glasnik

918 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

истине, живља од живота. Она је највиши циљ позоришне умјетности — као што је најпотребнији елеменат свагдашњег живљења. 4

Ето, господо, ви сви полазите у позориште, сједнете на вашу столицу, и гледате у завјесу, чекате да се дигне. Не видите на завјеси једну малу шкуљу, на коју од часа до часа с противне стране завири једно око. То је моје око. Ја гледам ваша лица. Видим, нестрпљиви сте. Читам из ваших очију жељу, коју ви сами себи ријетко или рађе никада не исповиједисте. Та жеља гласи: „Ево, чекам џ желим да будем преварен!“ Напокон дигне се завјеса, почимље игра, ви дрхћете, стрепите, плачете, смијете се, одушевите се. И задовољни сте тим задовољнији, чим смо више ми са ових дасака ваша чувства узбудила. Или рађе: чим смо вас боље преварили. А ви нам нијесте за то кивни. Ни најмање! Што је више и дуље ваша узбуђеност трајала, то ћете се ви прије к нама повратити, или барем жељети, да се повратите. Рецимо то још јасније: чим је јача била илузија на нашој позорници, тим је ужа била свеза међу нама што дјелујемо и вама што слушате и гледате.

Без сумње, господо, сви ми овдје горе, на овим даскама — па били ми глумци или режисери, пјевачи или плесачи — сви смо ми илузионисше. Нека врста душевних престидигашера или чаробњака. Док обични чаробњак пред вама произвађа своје вјештине — на пример, чини, да из празне боце протече вино, или да из неба падају печени голубови, или провлачи из уха пет стотина метара пређе — дотле ми изнашамо пред вас све оно што може осјетити човјечја душа. Ми играмо, као да љубимо, као да мрзимо, као да се веселимо, као да патимо, као да умиремо. А ви само гледате и кушате, да заборавите како ми то радимо. Ваше критичко расположење може само да убије илузија, потпуна, неограничена, интензивна илузија. Њој се ви подајете и ако сте амо дошли с увјерењем, да ћете видјети само представу, варку, игру. Ал нетом ћете опазити, да је онај престиди-