Srpski književni glasnik

' 3

Иво Ћипико. 939 остаје, што је врло ретка ствар кад пантеиста ове врсте, здрав, јак, и са „јоте де муге“. Ранији неки примери довољно објашњују те особине његовог пантеистичког схватања природе. Ево, још два примера за илустрацију горњих навода: „Потпуна је тишина. Море и небо појединце ишчезавају, па окупљују у заједнички загрљај све што је живо и мртво... Човјек се осећа, тек да дише... Поглед, мисао и разум обухватају једно јединствено биће...“ (Крај Мора) и други пример: „Но, у по пута, сунце зађе. И одмах након оног последњег меког свјетла, што задњим часом обасипље цијелу нарав и опсине ведри“ ном све живуће, постепенце хвата се сутон... Наступила је ноћ. Хладни вјетар с брдина само што пропири... Прије него мјесец извири, тмица је. У њој ствари губе облик и изједначују се, само неке контуре ваздухом кривудају. Тамни простор неизмјеран је; одасвуд се шири. Мисао јаче одзвања; срце попушта јадовању...“ (На Поврашку с рада).

(Наставиће се).

БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ.