Srpski književni glasnik

"2:

Х

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 8

Затим, опљуну прст и окрену лист, па рече:

— А ово је зец... видиш како бјежи преко ограде. Имам још.. све животиње из менажерије: лав, змијски цар и мајмун... Дај ми марјаш да купим црвени и плави плајваз.

Младен је познавао овог Дика. Неко га је похвалио да лепо црта, и то му је дало право на просјачење... Црта тако животиње и тражи нешто за гуму, пртаћу хартију, писаљке. Фотографу паде на ум једна мисао, даде дечку пет пара, и рече му:

— Дођи сутра у „фотографију“ да ти нешто кажем, па ћеш добити још више.

— А 'оћеш ли да ми покажеш твоје сликер Ја сад цртам џандаре.

— Хоћу... само дођи. Немој да ме превариш.

Луди Дико се показа као врло вешт писмоноша. Сви су га познавали, те ником није падао у очи кад је прилазио Даници, показивао јој своју менажерију и уз слона додавао јој љубавно писмо. Љубавно писмо! Да ли се тако могу назвати та писма, у која се меће цело срце, а девојци се говори вџ и избегава свака реч која опомиње на љубав»>

Између двоје младих настаде дуга коресподенција, где се табаци испуњавају, време не жали, речи се троше, и незаиитересовани посматралац се пита о чему се толико могло писати!

Даница је писала о празнини својих девојачких дана, о утиску књига које је прочитала, 0 ситним догађајима у школи, сновима у будућности, а највише о боловима у очинској кући која ју је притискивала као тамница. Младен је опет описивао очајне досаде туберкулозног човека који умире одавно, мало по мало, и који осећа како расте јачина његових жеља у колико се смањује његова животна снага.

У томе им је прошла цела зима. Састали су се тек кад су снегови почели копнити и први беари белети се по варошким воћњацима. :

њи