Srpski književni glasnik

4 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

То је било на покладе, кад се по Ужицу праве љуљашке. Старо и младо излази да се љуља јер „се то ваља“.

На Петрушића имању у Пори је чувена љуљашка од вајкада и света ту има највише. Она је начињена од самих влачега, на највишој грани једне огромне крушке такише на врху брда, те свако не сме да седне на њу.

Брдо се црнело од народа. Љуљало се по реду. Снажни занатлијски момци замахивали су љуљашку. Међу њима је био и калфа-Спасоје, у своме зеленом „костиму“, нешто мање важан него у Ади, увек на првом месту, готов да одржава ред и заповеда.

Кад дође ред на Даницу, она се нерешено окрену око себе. Доле, испод ње, белело се Ужице, са својим правим улицама и прекопаним баштама.

— Ју, не смем! — викну она.

Спасоје јој притрча и хтеде је осоколити. Али девојка тек тада врисну:

— Не, не, не.

Младен је нехотице погађао одавно куда циља Спа сојева услужност, па хтеде сад да му натрља нос.

— Седите само! — рече он Даници. — Ја ћу вас љуљати... не бојте се ништа.

Млада девојка награди фотографа једним осмехом, и удобно се намести на седишту, начињеном од увезаних крпа.

— Та баталте, Дворски. Ви сте слаби! — усуди се Спасоје.

— Оставте ме на миру! — викну му оштро млади човек и зањиха своју драгану.

Љуљашка је била врло тешка. Даница, тако исто, није била лака. На први замах влачези само зашкрипаше, други пут љуљашка оде мало у вис. Трећи пут Дворски не пусти љуљашку, спусти се с њом низ брдо, па с њом после устрча, а кад би на врх платда, он напреже сву снагу, цимну влачеге, клече на земљу и пусти љуљашку из руке.

– Ах! — крикну девојка.