Srpski književni glasnik

у таи касина

18 Српски Књижевни ГЛАСНИК. __ кивали правећи шпалир радозналих пред улазом у министарство, гурала се и јадна мала, смешна прилика, гегајући се као патка, замотана од главе до пете у дуг сељачки огртач, испод кога су се видела само два мала, сјајна ока. Она је ишла тамо-амо, грчећи се и цвокоћући зубима, али ипак не осећајући мраз у свом грозничавом и радосном узбуђењу. Час би појурила колима која су чекала на ред, дуж улице Гренел, прилазећи неприметно све ближе, уз звекет сребрних ђемова и фрктање не: стрпљивих коња, док су се беле хаљине назирале иза замагљених прозора. Час би се опет враћала улазу, где су у тај мах слободно улазила кола каквога повлашћеног великодостојника, прекидајући ред. Гурала се кроз гледаоце: „Молим... пустите ме да видим“. У јасној светлости лампиона, поређаних у пирамиде, испод пругасте платнене настрешице, врата од кола отварана су с лупом, и преко застора су шуштале свилене хаљине и провидан тул, и ширио се мирис цвећа. Мала прилика се жељно прегињала напред, тржући се једва на време, да не буде пре-

гажена од других кола која су наилазила.

Одиберта је желела да сама види, својим рођеним очима, како ће се све то свршити. Са каквом је гордошћу она гледала ову гомилу, ово осветљење, војнике пешаке и коњанике, цео овај крај Париза где је направљен читав дар-мар због добошара Валмажура ! Јер цела се ова свечаност приређује у његову част; и сва ова лепа господа и даме, извесно, имају само Валмажурово име на уснама. Од улаза из улице Гренел, она је трчала у улицу Белшас, одакле су долазила кола, прилазила је једној гомилици париских стражара и кочијаша у великим бундама, који су стајали насред улице око једног зажареног мангала, и чудмла се што чује како ови људи говоре о хладноћи, о суровој зими, о промрзлим кромпирима по подрумима, о стварима које нису имале баш никакве везе са свечаношћу и са њеним братом. Али нарочито је једила спорост ових кола, која су се пру. жала у недоглед; она је једва чекала да види како улазе