Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН, 19

последња кола, и да каже: „Једва једном... Почиње... Овога пута, заистински“. Али ноћ је одмицала, студен је стезала све јаче, ноге су јој се мрзнуле, тако да је морала плакати од бола, — а плакати кад је срце тако весело, то је и сувише! Она се најзад реши да иде кући, не пропустивши, ипак, да једним последњим погледом обухвати сав овај сјај и раскош, који она понесе собом, кроз пусте улице и студену ноћ, у својој јадној побрканој глави, у чије је слепоочнице грозничаво славољубље ударало као чекић, — сва занесена сновима и надама, са очима које су биле за навек очаране, засењене овим бљеском у славу Валмажура.

_А шта би тек рекла да је ушла унутра, да је видела све ове беле и златне дворане, пружене у недоглед, са вратима на свод, које су изгледале још веће због огледала у којима је одсевао сјај лустера и свећњака, блистање драгог камења, еполета, ордења сваке врсте, у облику палмовог листа, игала, звезда, крупних као вештачко сунце или ситних као дрангулије, или пак обешених о врат на широким црквеним тракама, које су подсећале на крвава погубљења.

Ту су се видели, у шареној збрци, поред великих имена из Предграђа, министри, генерали, амбасадори, академици, чланови Просветног Савета. Никад Валмажур није имао овакву публику у апској арени, чак ни на великој добошарској утакмици у Марсељу. Његово име, истина, није играло велику улогу на овој свечаности, којој је он био повод. Програм, раскошно укра-“ шен цртежима од Далиса, објављивао је, до душе: „Дрије с варијацијама на добошу“, са Валмажуровим именом поред имена неколико уметника; али нико није обраћао пажњу на програм. Само блиски пријатељи, људи који су увек о свему обавештени, говорили су министру, који је стајао на вратима првог салона:

— Дакле имате и једног добошара2

А он је одговарао расејано:

—- Да, то је изум моје жене и свастике.