Srpski književni glasnik

00 Српски Књижевни Гласник.

Њега се мало тицао кукавни Валмажур. Он је ми. слио на један други излазак пред публику, који му је вечерас задавао више бриге. Шта ће свет рећи» Да ли ће она имати успехарг Да га његова заинтересованост за ову шипарицу није обманула у њеном певачком даруг До ушију заљубљен, мада то себи још није хтео при-_ знати, сав обузет једном од оних страсти које се често јављају код људи четрдесетих година, он је био премро од страха, у исти мах као отац, муж, љубазник и им: пресарио ове почетнице, и личио је на оне бедне неспокојне прилике које лутају иза кулиса на првој представи каквога новог комада. Али то му ипак ништа није сметало да буде љубазан и предусретљив, да дочекује своје госте раширених руку, — и то колико гостију, Бого мој! — да прави пријатно лице, да се осмејкује, копечи, устура целим телом кикоћући се, или дубоко клања, једном речи, да даје своја нешто једнолика уверавања о пријатељству, која су ипак увек била подешена према дотичној личности.

Напуштајући нагло, скоро гурајући устрану свога драгог госта, коме је баш у тај мах поверљиво обећавао читав низ изузетних повластица, министар појури у сусрет једној високој, нарумењеној дами, достојанственог држања: „Ах! Госпођо Маршаловице !“, узе испод руке једну узвишену руку која је била утегнута у рукавици са два: десет дугмади, и проведе ову отмену гошћу, из салона у салон, између два низа фракова који су се дубоко клањали, до концертне дворане, у којој су дочекивале Г-ђа Руместан и њена сестра. Враћајући се, Нума се руковао лево и десно, сејао љубазне речи: „Рачунајте на мене... То је свршено...“, или је добацивао брзо свој поздрав „добар дан, пријатељу“, или је опет, да би унео мало топлине међу званице и створио пријатељско распо.· ложење у овој укоченој свечаности, представљао људе, бацао их у наручја једне другима: „Како! зар се ви не познајете!... Г. кнез д'Анхалт... Г. Бос, сенатор“, не опажајући да су ова два човека, чим би их он именовао, пошто би одсечно измењали дубоке поклоне: „Господине,