Srpski književni glasnik

458 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

случају рата између Аустро-Угарске и Русије било немогућно да остане неутрална, и што би се даље противило осећањима свих Словена, па и Срба, да ратују уз Монархију против Цара. Српска влада није ни могла одбити тобожњи уговор из простог разлога, што јој он није био ни поднет. А најмање у име Андрашијево, као што тврди Ристић. Андраши се бавио неоспорно о таквим плановима. Али је и њему морало најзад бити мило што се они нису остварили. А тим је уштедио себи, као што је доцније и сам увидео, једну политичку погрешку, која би била последица тежње, да Србе од непријатеља учини пријатељима Монархије. Изгледа да је Андрашију тад лебдела помисао: дајмо Босну и Херцеговину Србима, а зато ће они бити чувари наше јужне границе. А да ли се могло поверовати у њина уверавања да ће се одрећи свих аспирација преко Саве, уступи ли им се Босна и Херцеговина, да ништа више неће да чују о својим саплеменицима у Мађарској, од којих их и тако дели природна граница (Калај Андрашију, Београд, 10 октобра 1869). Ми и не сумњамо у то, да су та обећања тада била са свим искрена; ипак, проширена Србија не би имала снаге да одбије од себе мађарске Србе и да их не привуче к себи. С временом би на нашој граници поникло велико Српско Царство — сан свих Југословена — као стална опасност по наш државни опстанак.

„„А умеша ли се Русија, онда нема шта да бирамо. Тај вечити страх од руског суседа толико је био овладао њиме, да је северно-немачки генерални консул у Пешти, Векер Готер, с правом рекао: Русија му је на памети и кад легне као и кад устане.

„„Будемо ли неутрални, за то време могли бисмо се распитати код Турака шта мисле, ако дође до рата са Русијом, могли бисмо спречити да се не прокламује црвена република у Влашкој; могли бисмо се користити временом, да неутралишемо Србију, чији је положај у случају рата са Русијом од највеће важности.

„Најзад, судбина је такова Аустрији, да с ове стране