Srpski književni glasnik

ЈулијЕ АНДРАШИ 0 БАЛКАНСКИМ СТВАРИМА. 457

разуму са београдским генералним консулом, намера је Андрашијева била, да један део Босне и Херцеговине уступи Кнежевини, а део пак, западно од Неретве и Врбаса, да присвоји Аустро-Угарској. (Дневник барона Орција, јануар 1869). Испуни ли им ову најватренију народну жељу, Андраши се надао не само да оцепи Србе од Руса, већ исто тако да стварно умањи опасност Источног Питања по Монархију, која би све дотле трајала, док би у Кнежевини владао петроградски утицај. А тим би у исто време постигао и још нешто друго, не мање важно. Добију ли Срби одиста један део Босне и Херцеговине, тим би самим покварили са Хрватима, који исто тако полажу право на те две турске провинције. И једино би се тако успело да се на свагда изгони баук братске слоге Срба и Хрвата који је од увек био опасан по Мађарску. Било је више но сигурно, да Хрвати никад неће опростити Србима присаједињење турске области. Помоћу Калаја, који је био сав прожет том идејом, Андраши је сондирао земљиште у Србији. (Калај Андрашију, Београд, 10 октобра 1869).

...По најрадије је Андраши, уз припомоћ Француске и Енглеске, у потаји хтео да добије пристанак Турске да уступи један део Босне и Херцеговине Србији, а у накнаду зато Високој Порти да загарантује заштиту Аустро-Угарске у случају сваког непријатељског напада споља. (Својеручни концепат Андрашијев Калају. По свој прилици писан октобра 1869). А није само с тога, што, по његовом мишљењу, да се тако што и изврши, треба и више уверења и више енергије но што је Бајст има, и због тога је и пропустио да то питање покрене код Сила. ...Према свему том потпуно је нетачно тврдити, да је Андраши Кнежевској Влади преко Калаја предлагао уговор односно присаједињења Босне и Херцеговине, (Др. Владан Ђорђевић, „Српско питање“ 1909, страна 45), на који су пристали и Цар и Бајст. Нити је

' тачно, да је српска влада одбила била предложени јој уго-

вор. Веле да није због тога на то пристала, што би јоју