Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 465

стил је често без свјежине. Ако стил у умјетности значи елиминирати све сувишно, Домјанић није увијек добар стилист. Неке строфе нијесу спојене ни везом строге логике, а гдјекојима није јасан ни смисао.

Драгутин Домјанић, мада није допро до некога савршенства форме као Милан Беговић и Миховил Николић, барем не гријеши онако крупно као В. Видрић. Мање је некоректан од Видрића, али Видрић је јачи, паче оставио је видљивих трагова и на Домјанићу, који је можда нехоте посудио неке његове изразе. Видрић вели за вјетрове „несташна дјеца неба (Регип), а Домјанић за таласе „несташна мора чеда“ (5 тога). У ВЗидрића: „до ње се жидов сагнуо“ (5слетго), а у Домјанића „и вјетар се до њих сагнуо“. (5 тога). У Видрића: „а они лете и бију крили“ (Регип), а у Домјанића „сјео на пијесак и крилима бије“. (/иготтта).

Ни метрика није у Домјанића богата ни разнолична, и ако му се мора признати ла је успјео наћи који оригиналан ритам. У њега нема метра, ни пјесама, за које се хоће напора и снаге. Узалуд је у њега тражити, примјерице, један сонет. Најлражи му је метар неки комбиновани једанаестерац.

Домјанић је ипак у својој великој несташици нашао начина да испољи своју индивидуалност. Његова лирика је посве своја у деликатним описима и финим при: сподобама, разасутим по књизи. Његова је књига више књига успјелих фрагмената него ли успјелих цјелина. Објективна лирика је његово право поље. Буде ли умио допријети до савршеније форме и до чишћега, правилнијега језика, његовој лирици ће немало понарасти вриједност. Форма није све, али без праве форме нема правога успјеха, који настаје хармонијом између форме и садржине.

АРСЕН ВЕНЦЕЛИДЕС.

30