Srpski književni glasnik

464 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

дређенога краја „под најжарчим сунцем“, пејзажи његова завичаја, Хрватског Загорја, и нашега Приморја. У једној оцени о Јовану Дучићу (Заогететк, 1910, бр. 1) опажа да „нигдје није човјек тако близу природи као уз море“. Од његових пејзажа и описа умјетнички су највише вриједни они који не завршују алузијама на себе, ни плитким рефлексијама /Огтјепа аозада (стр. 61), Кар (103), Мос па јегети (104), Мттоо јегето (114), Зштпја (115), (7 ргедтесегт је (119)]. Аутор је у овим описима пјесник малих, једва видљивих, појава у природи, које обичном оку измичу, и танких нианса које не зна свако перо ухватити. У оштром опажању, у давању одређена облика неодређеном, Домјанић је можда нафинији умјетник у савременој хрватској лирици.

Језик је у овим пјесмама једини знак ауторове народности. Патриотских пјесама има у њега само три: 0 таатки, Угапја (Ј. Ј. 51тоззтауеги) и /5ејеткћооа тоа.

При крају, када је прећи на форму Домјанићевих пјесама, ваља понављати досадне приговоре, којима даје повода скоро сваки загребачки књижевник. Драгутин Домјанић, као рођен кајкавац, не позна све танчине штокавштине и све деликатности њезинога нагласка. То га може некако испричати, али не потпуно оправдати. Као у Станка Враза, као у скоро свих хрватских пјесника који су живјели и радили у сусједству Крањске, треба и у Драгутин Домјанића бирати. Од осамдесет и девет пјесама његсве књиге нема их више од осамнаесшак баш добрих, лијепих и у цјелини успјелих.

Капсотет је најбољи циклус и као цјелина и по највећем броју успјелих ствари, по задржају и по облику, а најслабији су циклуси ЈУ (еротичне Сањарије) и М (Разни стихови), из којих није навести ни један добар примјер. Ако од цијеле књиге није умјетнички успјела него само петине ње, и ако ни у тој петини није сзе без приговора, крива је рђава форма, слаба обрада и лош језик. Језик је много пута погрешан, кадкад прожет туђим духом и без потребе натруњен туђим ријечима, а