Srpski književni glasnik

Влашки Цигани у СРБИЈИ. 517.

ког бојера рачунало се по броју Цигана које има. Што је ко имао више Цигана био је богатији и моћнији.:!

Овакво зло стање Цигана робова учинило је, те је у првој половини Х1Х века известан број старијих и млађих бојера, руковођен духом времена и законима човечности, предузео да спере са своје отаџбине ову ропску срамоту. Ослобођење Цигана и сувише је задирало у бојерске интересе, те није могло постати општа жеља, али су ипак многи од њих, неки за живота, а нарочито многи на самрти, ослобађали и помиловавали Цигане. Реч „помиловање“ (тепаге) нарочито се наглашава, јер се баш она налази у свима актима ослобођења.“ М ако је број оваквих случајева ослобођавања бивао све већи и већи, први удар ропству Цигана били су закони о ослобођењу манастирских Цигана у Молдавији од стране кнеза Михаила Стурзе 1845 године. Приватни Цигани остали су и даље у ропству, но свакоме је већ било јасно да је и њихово ослобођење само питање времена. 11 јуна 1848 године, приликом велике револуционарне прокламације, чуле су се радосне речи и за Цигане: „Народ румунски збацује са себе нечовечност и срамоту, да држи робове и објављује слободу приватним Циганима“. Али са пропашћу тековина ове револуције Цигани поново постадоше робови. И тек 10 децембра 1855 године у Јашу, а 8 фебруара 1856 године у Букурешту би озакоњено и ослобођење приватних Цигана.

Од ослобођења Цигана у Румунији било је врло красних последица. Сем Лајеша, којих још и данас има у Румунији под чергама, и сем Урсара, „сви су се остали слили у народну масу румунску и од ње се разликују само својим мрким и азијским лицем и живошћу своје фантазије, иначе их налазимо у свима друштвеним кла-

10. Блоп, „АПгапе ззетел( дез Та еапез“ („Га Ра !е“, јоцгпа! сопзегуајепг · дпобф еп, Висагез«, 1909, ~ 345—346).

г М. Соваписеапи, „Пезтођтса 'ПеапПоги“, страна 15. 3 Пет.