Srpski književni glasnik

516 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК,

и оставили старе обичаје и навике, тако да се нису могли разликовати од осталих Молдаваца и Влаха.

И из довде реченога већ је јасно, да стање Цигана робова у Румунији није било нимало завидно, већ на против. Детаљнији описи њиховога положаја не могу се помињати без језе. Људи који су га запамтили описују га страшним бојама. М. Когалничеану у своме говору о ослобођењу Цигана, у румунској Академији 9 априла 1891 године, казује како је „време своје младости виђао на улицама у Јашу људска бића, која носе ланце на рукама и ногама, а неки чак и гвоздене карике око главе, а | утврђене око врата. Свирепи бој. осуда на глад и дим, затварање у нарочите апсане, избацивање голих у снег или у замрзнуту реку, то је била судбина сиротих Цигана. Није се пазило ни на породичну светињу и везу: жена је одузимана од мужа, кћи отрзана од родитеља, деца откидана из родитељских наручја, одвајана једно од другога и продавана као стока на све четири стране Румуније. Ни хуманост, ни религија, ни грађански закон не имађаху милости за ова сирота бића. Страшно је то било видети...“! Други један савременик ропства Цигана у Румунији вели: Бојери су располагали својим робовима (Циганима) готово неограничено; они су им могли дати посао какав су хтели, могли су их кажњавати по својој вољи, тукли су их, затварали, окивали, метали им гвоздене оковратнике са шиљцима, мучили их, па чаки сакатили; узимали су им све што су имали, па чаки жене и децу; продавали су их, мењали, поклањали, и чак бацали у тамнице; једино нису имали право да их вешају и убијају, већ су морали да их издржавају, да им дају стан, одело и храну. Без тога би у осталом пропали, а губитак ма и једног роба био је велика штета, Јер је сваки представљао реалну вредносг. Богаство сва-

1 М. Сокапсеапи, „Пезгођиса ""еапПогц“, Букурешт, 1891, страна 14.