Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 978 умор, и као да ми осетљивост отупљује. Но ја не обратих пажње. Али пре два, три дана...

Дошла ми је, једна несрећна пријатељица. Већ је пет година како она воли једног човека и верује да и он њу воли. Због нечега, не знам чега, имали су да чекају још годину дана. Али он је случајно премештен у унутрашњост, и сад се верио с другом. Господин је практичан : та друга је богатија, млађа и лепша. И сад је она дошла к мени, да се најадикује и да се слободно исплаче. Али ја не умем више да тешим. Ја осећам неко интелектуално сажаљење, али ми је срце сасвим хладно. Како ми је мучно. Али не могу, не могу. Зар да се претварам> И спопаде ме скоро љутња на њу: зар је њен бол тако мали, да је ја могу утешитиг А она је и даље мене питала: „Где је она његова лепа љубав према мени>“ А ја сам у мислима одговарала: „Била је мала, па се потрошила, а можда није ни била љубав“. И одједном ме ошину мисао: где је мој, мој лепи теленатрг И одмах други ударац и одговор: био је мали, па се потрошио, а можда није ни био таленат. И задрхтах. Је ли могућно да га више немам, да га нисам ни имала > Је ли могућно да је и то било једно лутање, једно варање, још једна највећа и последња обмана мога празнога живота2 А можда још не ни последња То је дакле била аутосугестија, оно дављеничко хватање за сламку и пену, она свирепа жеља за животом, и она потребна превара да не живиш узалуд. |

И заплаках — први пут пред другим и за себе. И открави се окамењено срце, и крв се претвори у жалост за собом. И чудна, несрећна душа сажали се силно на другу несрећну душу. И загрлих пријатељицу и дуго смо плакале, не говорећи ништа...

После је она, мало утешена, отишла, а ја сам избрисала сузе и почела да размишљам. Али мисли стоје, и не крећу се, а камо ли да по обичају лете јатима, као тице што одлећу у топле крајеве.

И кроз замагљено стакло сувим очима гледам на-