Srpski književni glasnik

972 Српски Књижевни ГЛАСНИК

зима ме. М чини ми се да се најзад и у мојој башти у позну јесен примило мало, досад дуго узалуд негованог, цвећа, примило се мало зимског цвећа и неколико шимширова, који ће ми се преко целе зиме зеленити.

Кад се вратим с гробља, са гробова оних који сами више ништа не желе, а којима ми још желимо да покажемо своју љубав, обнављам опет оно драго, свето, болно осећање које ме је у детињству обузимало на Велики Петак. Кад ми ово двоје миле, верене деце покажу своју љубав, ја налазим да је живот врло леп. Кад се с пријатељицом ухватим за руке и погледамо се кроз очи у душу, а осмеси и погледи нам кажу: нема ништа што ти не знаш, ја осетим да ми је тај лепи живот врло пријатан. Мој брат, који се занео у васпитање своје деце и не тражи више од снаје што не може добити, а обилато даје што сам има, долази ми често и дуго, дуго разговарамо. После ми он стеже руку и назива ме својим највећим пријатељем. М кад ми његов осмех помилује душу, а његов поглед дотакне срце и глас његов каже: „Ми, сирочићи, сами на свету, нисмо баш тако много сиромашни, је ли, сестрог“, — ја се онда, чини ми се, не бих мењала ни с најлепшом девојком, ни с најсрећнијом женом.

То осећање није срећа, ја бар мислим да срећа није то. То је задовољство, осећање вредности живота. А њега је сваки имао. И због њега се, мислим, и воли живот. И чини ми се да су многи људски животи слични оном цвећу, које је никад не видех, а за које кажу да у педесет година само једанпут цвета. Па ипак га људи тако дуго негују и чувају зарад тога једног цвета. Тако и живот: увек чекаш нешто лепо. И ако чак не дође то лепо, опет ти се чини да није живот узалудан прошао: опет је било нечега лепог, а то је то чекање.

Дакле, могло би се рећи да је болничарка једва једном задовољна својим животом. Али... Ту скоро де сило ми се нешто страшно. Одавно осећам неки умор,