Srpski književni glasnik

578 Српски Књижевни Гласник, таквих убода ножем, који су мене погађали у срце. Више нећу.

Руместан је био устао, престрављен :

— Знате ли како се зову те даме, докторе>

— Не знам. Оне су ми биле послале своју посетницу, али ја нисам хтео ни да је погледам. Знам само да станују у нашем хотелу.

И одједном, погледавши низа стазу:

— Ах, Боже мој! ево их!... Ја бежим. |

Тамо доле, у кругу, одакле су се разлегали завршни акорди оркестра, лепршали су се међу грањем сунцобрани и отворене летње хаљине, уз прве ударе звона која су звала на ручак свуда унаоколо. Из једне гомилице која је живо разговарала, издвојише се Г-ђа и Г-ца Ле Кеноа, Хортензија, висока и витка у вечерњем руменилу, у хаљини од муселина са чипкама, у шеширу украшеном ружама, носећи иу руци киту ружа, коју је купила у парку.

— С ким сте то разговарали, Нума» Учинило ми се да је Г. Бушеро.

Она је стајала пред њим, сијајући се од здравља, тако безбрижна и весела да је чак и мати почињала заборављати свој страх, показујући на свом старом лицу лак одблесак ове заносне веселости.

— Да, то је Бушеро; причао ми је своје јаде... Он изгледа врло рђаво, сиромах !...

И посматрајући је, Нума се успокојавао: „Тај човек је луд. То је немогућно; то он свуда вуче своју сопствену смрт, и диагностише је свима“.

У тај мах, они угледаше Бомпара како им прилази журно, машући неким новинама.

— Но, шта је» запита министар.

—- Велика новост! Добошар се појавио на по: зорници...

— Најзад, прошапута Хортензија

А Нума, сав задовољан:

— Са успехом, је ли>