Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 077 жудно свежи ваздух, испуњен благим мирисима, трештањем труба и тичјим цвркутом.

Он уздахну горко и настави:

— Ја више не лечим никога, али ја сам ипак лекар, ја сам сачувао кобни дар да поставим диагнозу, да видим оно страшно наличје притајене болести, сакривеног зла, наличје које ми, на први поглед каквог пролазника, бића које, у пуној снази, корача, говори, ради, пока“• зује блиског самртника, укочену лешину... И то тако јасно као што видим да ми се ближи крај, последња несвест из које ме нико неће повратити.

— То је ужасно, промуца Нума, осећајући да је сав пребледео, и, плашећи се болести и смрти као сви јужњаци, који необуздано воле живот, обрну главу од овог језовитог научника, не смејући му више гледати у очи, из бојазни да овај на његовом црвеном лицу не прочита какав знак блиске смрти.

— Ах, та грозна диагноза на којој ми сви завиде, како ми она загорчава дане, како ми трује и ово мало живота што ми остаје...

Видите, ја овде познајем једну сироту жену чији је син умро, пре десет- дванаест година, од јектике у гркљану. Ја сам га видео свега два пута, и ја сам једини од свију указао на озбиљност болести. Данас опет налазим ту сироту мајку са њеном младом ћерком; и могу слободно рећи да ми присуство ових јадница загорчава бављење у бањи, наноси ми више зла него што ће ми лечење донети добра. Оне ме гоне, желе да ме питају за савет, али ја их упорно одбијам... Није ми потребно да прегледам ту малу, да бих јој изрекао смртну пресуду. Доста ми је само што сам је видео ономад како је халапљиво навалила на једну зделицу малина, што сам у дворани за удисање посматрао њену руку, спуштену на колено, мршаву руку са тако испупченим нок-· тима као да ће сад отпасти са прстију. Она има јектику у грлу као њен брат, и умреће за непуну годину дана... Али нека јој то други кажу! Ја сам задао доста

37