Srpski književni glasnik

фи фин ПИ

КЕ

Р урин

"РирР отРУ-5 Ф а РАРУ

пре,"

Зр "—Р_"7_" „|“,

"ВУ Г>,,ј, "Ло",

580 Српски Књижевни Гласник.

стан из Валмажура.. извиждано министарство и пробушен му добош...“ То му је било доста; он сакри пакосне новине дубоко у џеп, и устаде, дувајући од гнева, од кога му је било набрекло лице; и узимајући под руку Г-ђу Ле Кеноа:

— Хајдемо на ручак, мама... То ће ми отворити очи да се више не заносим којекаквим безначајним свирачима. Они су ишли сви четворо у једном реду, Хортензија са обореним очима, сва утучена.

— У питању је један вештак од великог дара, рече она, трудећи се да да чврстине своме тамном гласу; не треба, њега кривити због неправедне публике и новинарске ироније.

Руместан се заустави у ходу:

— Дара... дара... та да!... Не поричем... али је он сувише необичан...

И подижући сунцобран:

— Узмимо се у памет са Југом, сестрице, узмимо се у памет!... Не претерујмо са њим... Париз ће се брзо заситити.

Он настави пут одмереним кораком, спокојан и хладан као какав грађанин Копенхагена; и ћутање је прекидало само шкрипање шљунка под ногама, које у извесним приликама изгледа као последњи излив какве срџбе, или рушење, мрвљење какве наше куле у ваздуху.

Кад дођоше пред хотел, из чије се огромне трпезарије, кроз њених десет прозора, разлегао звекет кашика изгладнелих гостију, Хортензија се заустави, и, подижући главу:

— Ви, дакле, хоћете да напустите тога јадног момка»

— Шта да радим»... Ту се не може ништа помоћи... Пошто га Париз не трпи.

Она га погледа гневно, скоро презриво:

— О! то је ружно, што тако говорите... Ја, видите, имам више поноса него ви, и не напуштам своја уверења.