Srpski književni glasnik
фи фин ПИ
КЕ
Р урин
"РирР отРУ-5 Ф а РАРУ
пре,"
Зр "—Р_"7_" „|“,
"ВУ Г>,,ј, "Ло",
580 Српски Књижевни Гласник.
стан из Валмажура.. извиждано министарство и пробушен му добош...“ То му је било доста; он сакри пакосне новине дубоко у џеп, и устаде, дувајући од гнева, од кога му је било набрекло лице; и узимајући под руку Г-ђу Ле Кеноа:
— Хајдемо на ручак, мама... То ће ми отворити очи да се више не заносим којекаквим безначајним свирачима. Они су ишли сви четворо у једном реду, Хортензија са обореним очима, сва утучена.
— У питању је један вештак од великог дара, рече она, трудећи се да да чврстине своме тамном гласу; не треба, њега кривити због неправедне публике и новинарске ироније.
Руместан се заустави у ходу:
— Дара... дара... та да!... Не поричем... али је он сувише необичан...
И подижући сунцобран:
— Узмимо се у памет са Југом, сестрице, узмимо се у памет!... Не претерујмо са њим... Париз ће се брзо заситити.
Он настави пут одмереним кораком, спокојан и хладан као какав грађанин Копенхагена; и ћутање је прекидало само шкрипање шљунка под ногама, које у извесним приликама изгледа као последњи излив какве срџбе, или рушење, мрвљење какве наше куле у ваздуху.
Кад дођоше пред хотел, из чије се огромне трпезарије, кроз њених десет прозора, разлегао звекет кашика изгладнелих гостију, Хортензија се заустави, и, подижући главу:
— Ви, дакле, хоћете да напустите тога јадног момка»
— Шта да радим»... Ту се не може ништа помоћи... Пошто га Париз не трпи.
Она га погледа гневно, скоро презриво:
— О! то је ружно, што тако говорите... Ја, видите, имам више поноса него ви, и не напуштам своја уверења.