Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН.

У два скока, она пређе преко хотелске терасе.

— Хортензија, звонило је и други пут...

— Да, да, знам... Сад ћу ја.

Она се попе у своју собу, и закључа врата, да јој не би досађивали. Отворивши свој наслон за писање, једну од оних пријатних ситница којима Парижанка успева да унесе нечега личног чак и у обичну гостионичку собу, она из њега узе једну своју фотографију, где се сликала у арлеској ношњи, написа неколико речи при дну, и потписа. Док је писала адресу, разлегоше се удари часовника са арвијарског торња, кроз плавичасто-тамну до-

_ лину, као да хоће да свечано поздраве ову њену смелу

одлуку.

„Шест часова“.

Нека лака измаглица пела се из потока, као беличасто и лелујаво прамење. Цео амфитеатар од шума и брегова, сребрнасти врх глечера у вечерњем руменилу, најмања појединост овога мирног и спокојног часа, урезивала се дубоко у њену душу, као што се у календару подвлачи неки важан датум, и у књизи обележавају места која су нас највише узбудила; и она је самој себи говорила гласно:

— Ја у овај мах залажем свој живот, цео свој живот.

Она је призивала за сведоке свога обећања свечани сутон, величанство природе, побожну тишину која се ширила свуда око ње,

Залаже цео свој живот» Јадница, да је само знала како то није бог-зна шта.

Неколико дана доцније, Г-ђа и Г-ца Ле Кеноа остављале су хотел, пошто је Хортензијино лечење било завршено. Мада се осећала умирена добрим изгледом свога детета и уверавањем малога доктора о чуду које је постигла изворска нимфа, мати је ипак једва чекала да се једном опрости овога бањског живота, чије су најмање појединости будиле у њој успомене на стари бол.