Srpski književni glasnik

У (О ИВЕ О

Звони од смијеха дубрава. Тамо гдје травник је руби, Сатира чета пројурила Топот се копита губи.

Пред њима човек је уплашен, Све му у крпама рухо, ИН Скакуће тужно, а коприве | Пале на велико ухо. ||| | |

Што је он крив, да га прогоне 2 || Шибе га туку у грању,

И сам је сатир, та копито |. Запне о многоме пању. ИЦ

Ето што бјеше: У затишју, Гдје су тек звончићи цвали, Пјесме уз фруле су стварали, „4 Како су најљепше знали. | |

Било у пјесмама радости, || Љубавних јада и туге,

Па су из гуштаре глушале Нимфе их, стидљиве друге.

Било је у њима све што је Живио сатир и сниво.

Он би се често дошуљао Крадом их прислушкив 0.