Srpski književni glasnik

Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Онда је свакому причао, Силно се држећи важно, Како све пјесме су покрали, И како свирају лажно.

Тако дубоко се згражао, Тако се за срце хват о,

Да су и људи се ганули, Па су му плаћали за то.

Сад су у грмљу га затекли, Када се хтио да скрије. Знаду га: и он је кушао Свират', ал умио није.

Густи на глави су увојци, Да му се не види рога,

А под том одјећом посрће Сатирска с копитом нога.

Свукли су рухо му господско, Копривом вјенчали ухо,

Што их из потаје слушало, Рутаво, мало и глухо.

Зеленим мачем перунике Чета га сатира гони. Бјежи он, копита топоћу, Шума од смијеха звони.

Драгутин М. ДОМЈАНИЋ.