Srpski književni glasnik
Preuzimanje:
Prikaz u BnLViewer-u
Српски Књижевни ГЛАСНИК.
Онда је свакому причао, Силно се држећи важно, Како све пјесме су покрали, И како свирају лажно.
Тако дубоко се згражао, Тако се за срце хват о,
Да су и људи се ганули, Па су му плаћали за то.
Сад су у грмљу га затекли, Када се хтио да скрије. Знаду га: и он је кушао Свират', ал умио није.
Густи на глави су увојци, Да му се не види рога,
А под том одјећом посрће Сатирска с копитом нога.
Свукли су рухо му господско, Копривом вјенчали ухо,
Што их из потаје слушало, Рутаво, мало и глухо.
Зеленим мачем перунике Чета га сатира гони. Бјежи он, копита топоћу, Шума од смијеха звони.
Драгутин М. ДОМЈАНИЋ.