Srpski književni glasnik

У МОМЕ ГРАДУ.

У моме граду у долини Самотна моја драга живи. Над мртвим крајем у тишини (Облаци миле бледи, сиви.

Облаци миле. Варош ћути,

С цркава белих ретко звони. Ту леже снови утрнути || И заборав се далек рони.

И тихо свићу зоре ране

И довек сетно вече пада

На белу варош и јаблане

На живот мога тужног града.

У моме граду у долини Самотна моја драга живи. Пролазе дани у тишини, Пролазе дани бледи, сиви.

С вечери често она сама, Облаци рујни кал се злате И у земљаним саксијама На прозору јој руже цвате,

С вечери седи она бледа. Мирна ко залаз празна дана, | И заљубљено дуго гледа Сутон и дуги низ јаблана.