Srpski književni glasnik

296 Српски Књижевни Гласник. Уз ову збирку написао је он врло занимљив и још данас важан предговор о народним пјесмама и пјевачима и о метру народних пјесама. Уз то је оштампао и приказ књига од 1823, што је изишао у „ОоШпозсће оејећте Апгеттеп“. Издавање ове збирке омогућио је Кнез Милош, и Вук му се за то нарочито захваљује. Прештампавши ту све оне „женске“ пјесме из 1314 године, изоставио је јуначке пјесме, што су тамо биле. Он то извињује тим да се „до сад нијесам могао намјерити на пјевача, који би ми и управо и читаве казати могао. Тако сам и ону пјесму о племенитој Асан-Агиници оставио за сад, док не би ми је ђе како чуо од каква Крајишника или Далматинца“. Вук је предано устрајао у свом раду, и ако су му се неки у лице смејали због тога и говорили му „да је ово скупљање пјесама само спрдња и беспослица“. Четврта књига, са јуначким пјесмама, изишла је истом 1833 у Бечу.

Треће издање започео је Вук 1841 године са збир. ком женских пјесама, у Бечу, са натписом: „Српске Народне Пјесме“. Ту је први пут у народним пјесмама почео да пише слово х, али само „у онијем пјесмама, које су из онијех крајева, гдје се оно изговара“, и ако је увјерен да би најпаметније било, да се х свуда пише гдје му је мјесто по етимологији. У тим пјесмама је почео да означује оно што је већ и прије било потребно, из кога је мјеста која пјесма. Занимљиво је да он пјесме покупљене по Дубровнику и око Дубровника држи за херцеговачке „по приморскоме начину и говору окренуте“, и примјећава: „Прави Дубровчани — старосједиоци вели он, немају данас никаквијех народнијех пјесама“. Друга књига ове збирке са најстаријим јуначким пјесмама изишла је у Бечу 1845. Годину дана касније изиђе и трећа књига са јуначким пјесмама средњијех времена. Четврта књига изишла је 1862 годину дана пред његову смрт. Послије његове смрти трошком народних прилога, а бригом једног одбора у коме је био и Миклошић, изишле су још двије књиге његове збирке: и то 1865,