Srpski književni glasnik

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ 595

и више овде додати, али се бојим да и ово небуде много; и да ми какав од нове моде Србин нерекне: гле, шта је овоме пало на ум те слепачке песме издаје“. Он је, ваљда, осјећао ондашњи дух времена и оне учене господе наше далеке народу по осјећању и смислу. М како је прорекао! Само, што му то нијесу пребацивали „од нове моде Срби“, него и они који су као и он, били од старих, од сељака, и који с модом нијесу имали ничег заједничког, као Кнез Милош. Кад му је прва књига наишла на леп „пријем, он 1815, издаде другу књигу: „Народна србска пфемарица“, и опет у Бечу, и посвети је свом великом пријатељу Јернеју Копитару, који му је био више него учитељ: главни подстрекач и помагач у раду. Та збирка обрати већ на се пажњу европских стручњака, и један Јаков Грим пише о њој симпатично и преводи из ње неколике пјесме. Уз народне пјесме издао је ту на крају. ' „Неколико нових пјесама, које су учени људи саставили“. Охрабрен успјехом те збирке Вук је хтио већ идуће године да изда и трећу (Вуково писмо Копитару, 1 август 1816). Кад се услијед извјесних неприлика Вук колебао у почетом раду, њега соколи Копитар: „Останите само на правом путу на ком сте били, иначе не ћете бити блажени; јер само ко издржи до краја биће блажен, вели Библија“. И уз то одвраћајући га да се не баци у свијет, вели му: „јер сте одређени да учините српској књижевности знатније услуге, него многи који је свршио све школе“. („Вукова преписка“, 1, стр. 490). А Фрушић му пише 16 априла 1815, да скупљене пјесме пошаље и преда Копитару, да се ослони на људе, „који такови предмет онако знаду уважавати, као што је по унутрашности својој достојан“. („Вукова преписка“, |, стр. 606).

Али из многих разлога Вук није доспео да друго издање својих пјесама почне прије 18283 године. Тад му изиђоше друга и трећа књига у Лајпцигу серије, чија је „прва књига“ по Вуковој подјели изишла тек годину дана доцније, под насловом: „Народне Српске Пјесме“.

38“