Srpski književni glasnik

А 7745 МАНЕС > пе У

« 660 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

овоме изазивачком сну, овој седефастој кожи са сенкама и ружичастим преливима као у какве једре и раскалашне Фрагонарове девојке.

Чак и овде, на ивици искушења, министар се још борио, мрмљајући несвесно „последњи завет који француске школе...“, кад се одједном разлеже протегнута грмљавина, и нагло трже певачицу из сна.

— (О, како сам се уплашила !... гле! то сте ви

Она му се смешила, очију светлих као у пробуђеног детета, не снебивајући се ни најмање што је сва раскомоћена; и они осташе тако, непомични, гледајући се погледом притајене страсти. Али соба одједном утону у мрак, јер ветар залупи високе прозорске капке, један за другим. Чу се како се затварају врата, негде звекну испуштен кључ, и вијори завитланог лишћа и цвећа зашушташе по песку, све до прага замковог, пред којим је тужно завијао ветар.

— Каква страшна олуја! шапну му она полако, узимајући га за врелу руку, и привлачећи га под завесе од кревета.

И, господо, овај последњи завеш Бајарове мајке, који нам је очуван на нашем умилном средњевековном. језику... :

То је било у Шамбериу, на домаку старога замка савојских војвода и онога чаробног амфитеатра од зелених брежуљака и снежних врхова, кога се Шатобриан сећао пред Тајгетом, — где је сада поглавар француских универзитета говорио, окружен везеним фраковима, академским палмама, хермелинским огртачима, и генералским еполетама, имајући пред собом непрегледну гомилу света, одушевљену силином његовог ватреног говора, покретом његове снажне руке, која је још држала малу мистрију са дршком од слонове кости, којом је малочас утврђен камен темељац нове гимназије.