Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 659

шине, на сребрнасто огледало Изера, неку необично оштру, белу светлост, која је падала косо као од каквог рефлектора, и бивала све јача у колико су се претећи облаци гомилали, с потмулом грмљавином, бацајући црне сенке. У даљини Руместан угледа Бомпаров платнени шлем, који се блистао као лампа куле светиље.

Он се врати у собу, али не могаде да настави рад. Сад му сан није кочио перо; осећао се, напротив, необично чио због присуства Алисе Башелри у побочној соби. Него, збиља, да ли је она још тамо» Он полако отшкрину врата, и не смеде да их опет затвори, бојећи се да не узнемири слатки сан певачице, која се била бацила на кревет, сва раскомоћена, у узбудљивом нереду разбарушене косе, раскопчаних хаљина и белих делова тела који су се назирали.

„Забога, Нума, прибери се!... У Бајаровој соби... Шта, врага !“

Он збиља ухвати самог себе за јаку, као каквог злочинца, и одведе се натраг до стола, присили се да седне, држећи главу у рукама, затварајући очи и уши да би се боље удубио у последњу реченицу, коју је шапатом понављао :

И, господо, овај последњи завеш Бајарове мајке, који нам је очуван на нашем умилном средњевековном језику, ми желимо да га француске школе...

Заглушина га је притискивала, тешка и тмула као сенка извесних тропских дрвета. Глава му је брујала, опијена неким опорим мирисом, који су шириле лале, или плаве витице, расуте по кревету у другој соби. Несрећни министар! Узалуд се он хватао за свој говор као утопљеник за сламку, узалуд је призивао у помоћ Витеза без страха и мане, народну просвету, црквене послове,

· ректора из Шамбериа, ништа му не поможе. Он мораде

да се врати у Бајарову собу, и то сада тако близу за-

спале девојке да је чуо њено тихо дисање, додирујући

руком опуштене шарене завесе, које су чиниле оквир 49%