Srpski književni glasnik

ПЈЕСМЕ СРАМНЕ ЖАЛОСТИ.

| СРАМНА ЉУБАВ.

Сими ПАНДУРОВИЋУ.

У ноћи страха и коби, у боној ноћи слутња, соба и душа су испуњене тмином. Зашкрипи одвратни болнички кревет када се невољно макнем. Празно и хладно је; хрипи ми дисање, боле ме уморна прса кад их се такнем. |

|

И, нечујно, ја сагарам, потмуло, као дрво иструло када гори, бешћутно, у радосној пећи. Клонуће. Бол. И мук. Тек удре немоћна крв о била и настави опет. лијено, јадно, тећи.

О, ја волим радост и љепоту _ још и сад! Па ипак, кукавно спокојан патим и тињам. не желећи да се вратим у младост и снагу негдању: заогрнувши се лажном светињом трпљења бола; изгубљен у безизлазном тражењу оног што треба и што је вриједно; —