Srpski književni glasnik
ПЈЕСМЕ СРАМНЕ ЖАЛОСТИ. 663 цептећом душом сличан несрећној ласти која се у свирепом болу љубави преврће јер су јој нестанули птићи однесени, убијени, изгубљени; са непомичним овим тијелом умртвљеним, које тешко, мукло воња немоћу, болешћу;
о, са овом милостивом душом која је зачарана цвијећем и звијездама, која је срећна од бљескања Вечерњаче, блажена од ми-
риса игде, која је отровно несрећна од немилосрдних, ружних, не-
у смислених, која се завјетовала ослобођењу личности, свих, од твр-
ДИХ, свих,
која прориче побједу добрих и владање милостивих, која премире од љубави високог стварања и која само тако треба да љуби:
О, с том душом, ја осјећам Општу Свеједнакост видим једну безвриједност ствари
свих, |
и нећу да постанем здрав. Ја нећу живот |
и нећу да постанем здрав. Ја хоћу мук и бол. А Јер срамно љубим жалост, ||
||
јер љубим Жалост, цептећу, сирову, нагу. |||
П СРАМНА МОЛИТВА.
Отону ЖУПАНЧИЋУ.
Кад пред зору ми све срце прекипи Препуњено нечистом крвљу умртвљеном,
и када бол ми саври у мутан талог болесне душе, заврцају јадне сузе немоћи мизерне, и суше се, и образ ми од њих бива слан.