Srpski književni glasnik

ИН [4

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ. 681

Због тога ми не полажемо нарочиту важност на пјесме које је Краус забиљежио, нити, отворено речено, држимо много до њихове употребљивости. Наравно да нас о противном није могла увјерити ни неписмена оцјена Вида Вулетића у „Јавору“ 1886, број 21—82.

1886 издао је учитељ П. Мирковић у Панчеву своју збирку „Српских Народних Пјесама“. Назвао их је „герзовске и ђевојачке“; све су чисто лирске пјесме. Избор му није најбољи, није чак у много случајева ни добар („Кузмани се фале“ 17, „Затекох се, зарекох се“ 19, „Киша иде“ 29, „Ој дјевојко дуго боловала“ 33, „Немој мене жено бити“ 34, „Да би како премамио драгу“ 45, „Је ли мушко“ 58, „Овце чува Јоване“ 65, „Мјесечина као дан“ 67, „Ја имадох“ 68, „Бег Јованбег“ 70, „Има л иђе“ 86, „Ја ископа' бунар воду“ 108, „Сјајна звјездо“ 106, „Ђевојка је говорила“ 118). Има, осим тога, много познатих варијаната: 20, 27, 38, 43, 62, 117, 122, 125, 141, 157, 161 174, 205, 208, и има, најзад, једну пјесму, која по свој прилици није народна:

Само је један моме срцу медан Само за једним уздишем ја:

Црна је ока, стаса висока,

А срце моје добро га зна!

Када га видим, ништа се не стидим А срце моје добро га зна!

Али, поред тога, у овој збирци има нових и оригинал. них пјесама из Бихаћа и босанске крајине, од којих, примјера ради, спомињем ове: „Шер Бихаћу, мали Цариграду“, „Чадар пење дели Перо роде“, „Лјепа ти је Зејна у Но: воме“, „Кључко момче пјесму попјевало“, „Расла јела на сред Сарајева“, „Јован бег се љуби нашалио“. Има у овој збирци много и краћих шаљивих пјесама, од којих многе имају своје нарочите занимљивости и вриједности.

(Свршиће се).

ВладимиР ЋОРОВИЋ.

о лНиринЕЕУ

ен

зе а