Srpski književni glasnik

РЈ В трн оРи-

Р" +оо

680 Српски КњЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

Има у њега, даље, врло често стихова који су неравни, храпави, немогући:

Што ли цвилиш, мука каква ти је: Четересет таман пашиних ићага; Па ће и отолен рано подранити; Па ће наћерат коње на капију.

У њема има стих: „Еј дјевојко, па како ти невоља“ који је, као чиста проза, мјесто облигатног народног: „Каква ти је голема невоља >“

Краус има и овакву врсту диалога у својим пјесмама, диалога који су тако готово непознати у народној пјесми и у другим збиркама.

— Мој Мехмеде, моје дите драго: — Како с нећу кахар учинити :

А испред првог стиха, мимо обичај, нема ни ријечи о питању. Настаје послије тога једно важно питање: је ли могуће да пјевач, не кварећи ритам мелодије, изрази то питање као питањег Или овако: — Онда мали Мехо говораше: — Ефендија за ихмала н јесмо. — Да ја шта момче јабанџија — Не би л' неки нићах оправили.

Или:

— Оклен ти је лијепа дјевојка: — Цура ми је од вашег Будима. — Чија ли је и од кога ли је:

— Бабо јој је бег Али бег гази.

Ко зна епску дикцију и дескриптивни тон наше народне јуначке поезије, тај апсолутно не може вјеровати у аутентичност горњих и сличних стихова. М иначе ту су нетачне и погрешне ријечи, да узмемо само Смаилагић Меху: четића за четица у стиху 41, 47, 50; шићахан за сићахан, шабах, то јест сибах, приљеће аорист од прилетити, кароза за кроза, „удариле зиле и дворије“ ваљда мјесто „удариле зурле и борије“, и тако даље.