Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

137 Српска КЊИжЕНА ЗАДРУГА. Напуљске Шешње. Написао Милорад Павловић. Београд, 1911.

Према новим књигама о Напољу или Венецији има се унапред извесно неповерење, које је оправдано дугим искуством. Постоји бојазан да ће оне само појачати рђав утисак од књага које су им претходиле. И најзад, изгледа да је немогуће за та два града рећи што ново или лепше од онога што је о њима већ речено. У осталом, није лако бити бољи од Тена. Г. Павловић, пишући своје „Напуљске Шетње“, парадоксално је рећи, на своју срећу није био Тен. Он је све гледао „очима своје главе“, и дао у главном занимљиву и не баналну књигу о ономе што је видео у Напољу и о начину на који је гледао ствари око себе.

Пре свега, Г. Павловић није од путописаца Тенова рода, ни Мопасанова, ни Буржеова, да поменемо само њих. Његова интересовања су потпуно различна од њи: хових. Он, како по његовој књизи изгледа, није се у јачој мери заинтересовао ни напуљским музејом, ни њењеговим црквама, сликама и скулптуром, јер о њима не говори. Г. Павловић не крије да нема пажње за те ствари. Кад помене Дантеову „статуу“ на песникову тргу у Напољу, он каже: „кад странци наиђу, они га загледају са сваке стране. Ми идемо даље“. Очевидно, Г. Павловић није „загледао“ уметничка дела на која је наилазио, и остајао је равнодушан према њима. Другом једном