Srpski književni glasnik

710 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

приликом он говори овако: „Дођеш ли у Пизу — у вече ти је већ досадно. Осим тесних улица, колонада, неколико интересантних дућана и гробница и нагнутих кула које изгледају да ће заиста сад да падну, ништа ти у памети и осећању не остаје“. Г. Павловић на својим путовањима мало личи на човека од књиге, и нема много литерарних преокупација. Он није отишао у напољско главно позориште Сан Карло, које је, како сам вели „једно од највећих на свету“, нити га је „игра глумаца привлачила“, него је томе, по сопственим речима, „претпоставио шетњу по вароши“.

Г. Павловић је у Напољу видео и гледао сасвим друге ствари. Он је пре свега хтео да „изучава живот и нарави Наполитанаца“, како то сам каже. Само, изгледа да је Г. Павловић то радио на један нарочит начин. Пре свега, сви су изгледи да Г. Павловић не зна или скоро не зна талијански. Он са вођама по Напуљу није говорио талијански, није споменуо познанство ни са једним Талијаном, и једини Наполитанац који му је говорио о Напуљу био је вратар у хотелу, с којим је могао говорити на ком другом језику. Најзад, сам Г. Павловић вели; „мени позориште није правило задовољство. . зато што нисам добро знао језик“. Истина, Г. Павловић по који пут каже „бамбино“, „уаф уга“ и „уед! Маро! е рог топ“, али је све то познато и онима који не знају талијански.

На тај начин Г. Павловићу било је једино могуће да наполитански живот гледа на улици. Он је то само и радио: „посматрао улични живот, сцене и доживљаје“, „свакога дана“ седео пред кафаном „по два сата“, и, изгледа, у томе налазио великог задовољства, јер су му тада „пролазили сати неосетно“. У осталом, његова књига се зове „Напуљске Шетње“ Г. Павловић је на улици као код своје куће, и весело се гура кроз гунгулу. Сам вели: „бурна врева у даљини привлачи ме“. На улици га све занима и интересује. Кад види окупљену гомилу, он се одмах „прогура у прве редове“. Он, тако да кажемо,

њи

4 + 3

% "| =

-

К ж “.