Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 144.

скоро живи заједно са уличном руљом, код које налази „грубе али пријатнс, чак би рекао симпатичне физиономије. Радо их човек гледа ма да су у самим траљама“. Г. Павловић сам прича како је једну уличну свађу „са задовољством посматрао“, па том свом задовољству даје ово карактеристично објашњење: „и рачунао сам поси: гурно да ће се завршити ужасном тучом“. Он, који није хтео да иде у велико напуљско позориште, ишао је у она где су „посетиоци из најнижих друштвених класа“, и нашао „да су много интересантнија и занимљивија“ и да се „странац најлепше може провести у њима“. На послетку, са таквим навикама и схватањима, Г. Павловић је сасвим природно морао доћи до закључка да је живот „последњих на друштвеним лествицама чуднији, и за социалне прилике и њихово тумачење значајнији, од живота госпоштине, који је једноставан и празан, и једино се испољава у надутости и бесмисленом расипању“. Па ипак, у сагласности са онима које описује, Г. Павловић има једно нарочито поштовање новца, јер говорећи о напуљским гостима да су „досадни и надувени“, он их правда: „али врло имућни људи“.

Са таквим склоностима и таквим схватањима сасвим је природно што Г. Павловића нису могли интересовати музеји, архитектура и позоришна уметност. У цркви Св. Јануара он није видео, као Тен, фреске Васариа, него је гледао наполитанске калуђере и њихове преваре са свечевом крвљу. Разлика у њиховом начину гледања на ствари је очевидна. Али Г. Павловић је одиста успео да види врло занимљивих ствари на напуљским улицама. Његово објашњавање напуљске сиротиње није много проницљиво ни много тачно. Али он живо прича о уличном продавцу који гони пред собом натовареног магарца и нуди робу певајући, о напуљској домаћици што с прозора пушта на канапу котарицу у коју ће јој продавац метути куп. љену зелен, о гојазним калуђерима који изгледају гори од мангупа, о певачима по угловима улица, о глум. цима по периферијским позориштима, о напољској пиља-