Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 718

него што је потребно. На тај начин он је причао „љубавне драме“ које се некада одигравале у напољским „руинама“. Примери тог његовог причања изгледају овако: „где се некада виле бесне, разблудне оргије, сада између опалих зидова и разривгног пода, гмижу и провлаче се жабе и стоноге, а гуштери..“, или „у народу овога краја још живе легенде... оне казују да су таласи морски што запљускују стубове двора, безброј пута били обојени крвљу...“ Занимљиво је како права ћуд Г. Павловића сваки час пробије кроз тиј начин причања и натера га да каже да се сирена „разлупала о литице“, да се „у младом палатину подиже властелински понос; он се пљесну руком по мачу“, ки да призна да се као гимназист „дивио ручковима и јелима гурмана Лукула“. На исти начин Г. Павловић је говорио о Херкулануму и развалинама амфитеара у Поцуоли, где „сузе није могао издржати“ и где је имао читаву визију предавања Хриш: ћана зверовима, док га је „један зелени гуштер радознало посматрао својим ситним стакластим жмиравим очицама“.

Српска Књижевна Задруга учинила је добро што је издала књигу Г. Павловића. Љубомир Ненадовић у својим „Писмима из Италије“ скоро и не говори о Напољу, него, како сам вели, „само о Његошу“. Др. Милан Јовановић, звани „Морски“, у својој немуштој књизи „Горе доле по Напуљу“ није видео ништа, није осетио ништа и није разумео ништа. Књига Г. Павловића у сваком случају занимљива је и својим писцем и својим предметом, и може се са пријатношћу читати.

Никола АНТУЛА.

ПИТАЊА О ЈЕЗИКУ И ПРАВОПИСУ.

Мик. Нгуа!зКо-згрзк! КпјуХеуп! језаК. „2уопо“, 1911, бг. 5. — Д. К.: Није-Него. Речник неправилности у књижевном језику нашем. Београд, 1911.

У 5 броју Загребачког часописа „2“опо“ изишао је врло занимљив чланак „НгуафзКко-згрзк! Кпјеуп! јемк“.

“~