Srpski književni glasnik

ПРЕ и д———_РрР 7" >» 7 У"

мр -"Р" У" Ро.

714 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Писац ту јасно показује-како непрестано код Хрвата и Срба постоје разлике у азбуци и говору, и како би требало брисати и те последње разлике. Највећа сметња је у латиници и ћирилици, у јекавшитини и екавштини. Писац не улази у дубља разматрања но предлаже једно прак-· тично решење: „Према томе ми се чини да би било најпробитачније, да сви ми Хрвати и Срби примимо и прогласимо ћирилицу као опће и национално писмо, али да му у пракси додамо зачасни, свечани, репрезентативни значај, рабећи га сви једнако само у оним згодама и на оним мјестима, гдје треба да се истакне свечани и национални карактер. Насупрот, да сви прихватимо у дневној пораби као курентно писмо латиницу, као једноставнију, практичнију и претежно благогласнију. Нити је латиница специфичко хрватско писмо, нити је екавштина специфичко српска, пак не би требало да се код тога појаве икакове ојетљивости, или да буде било какових посебних обзира. А нарочито, што се тиче екавштине, треба да се сјетимо, да њоме говори највећи дио народа и хрвалскога и српскога, јер су осим највећега дијела источнијих Срба екавци и кајкавци и велик дио чакаваца Хрвата, а и знатан дио Словенаца. Икавштина није никада била јачи литерарни језик, с јекавштином се служи мањи дио народа. Колико ијекавштина прави неприлика само правопису у Хрвата, а колико смета у поезији код стварања стихова, то ће знати најбоље наши пјесници. Екавштина је у томе много једноставнија и љепша за пјеснички изражај“. На тај начин брже би се привукли и Словенци, који говоре екавштином и пишу латиницом. '

Чланак је као појав значајан, јер показује колико је мисао народнога јединства добила маха, и колико је потребе да се стане на пут овом чудном стању ствари: један народ са једним језиком, а две азбуке и две књижевности. У сваком случају, чланак у „2гуопц“ заслужује пажњу, и време је да се о том важном питању почне озбиљно говорити, јер, хтео ко или не хтео, то питање