Srpski književni glasnik

Уметнички ПРЕГЛЕД. 179 каже, спиритуалан је, пун душе и улази у душу, не чини импресију боје бачене на платно: материјал је уништен, израз душе ту: симбол. Грохаров основни тон, пун штимунга из Хуга Волфа, онај пут чедности љубичица, питоме пастозности хумне маслине, онај са зла том кринових прашњака и реском слаткоће наранче, онај отмено женствени, побожно чулни тон, не говори да је он смешан од наранчастог кадмиума, ружично светлог краплака, златног окера и интенсивног зеленила: техника је уништена, боја је претворена у симбол, душа има реч. Ретко се сликари дижу до моћне снаге импресија од велике поезије и велике музике; никад нико неће осетити на једној слици динамику и тон Бетовенове Девеше или Ничеове Пијане Песме. Али, делимично, и понекад, велики сликари се приближе тој висини. Само, тих је сликара врло мало. Вистлер има покаткад дубоких нота у својим Симфонијама, тако, ређе, Ван Гог, тако Англада. Тих нота има и Грохар. То чини част малој Словеначкој, и то значи много за душевне способности Јужвих Словена. Јер је Грохар, католик, био Јужни Словенин, и више је био Југословен него католик.

Иван Грохар није дао пуну своју меру. Помела га је смрт прерана, пресекла га. Остало је и свршених слика иза њега, али он сам још није био свршен; имао је да каже много, и све што је рекао, према ономе што је требао да нам каже, било је муцање. Само, и то је муцање говорило, и то речитије и душевније него што је и један југословенски сликар икад говорио.

ДИМИТРИЈЕ МИТРИНОВИЋ.

4 Јо 28