Srpski književni glasnik

'

778 Српски Књижевни Гласник.

дама; светлост му је била биће ствари и била је увек обојена. Обојена његовим бојама, бојама његових снова, снова о добрим душама, о души човечанској, оплемењеној, уздигнутој из тврдине плоти у висину светиње срца које обухвата све куцње других срца, које трпи туђе туге и које је срећно од туђих радости. Грохар је био такво срце, и ако се за кога може казати да је писао крвљу, за њега се може казати да је тако сликао. Он је, извесно, физичким оком гледао боје ствари као што их гледамо и ми, али он их је видео друкчије и хтео је да буду онакве какве их он види. Имајући осећање за боје, он их је схватао; он је боје стилизивао, и

то у нарочитом смислу речи. Био је владар технике и

баш зато није допуштао да му се види техника; логику боја, једних у другим и једних поред других, он је познавао више него по занату: по инстинкту. Он је имао дивну предилекцију за јединственост тона, за магијско мешање боја у један диференцован тон, дајући целој слици један карактер, један или претежно један. Али његова боја није била мутава, и његов основни карактер није био безбојан: био је ту цели луксуз, каткада једна племенита оргија боја, скоро хипертрофија; био је болестан од боје, сав у страсти од ње, али његова хиперестезија боје била је благородна и плодна. Његов ко: лорит је дело. Његов колорит је лирика једног богатог импресиониста који превире душом и гори од ње; и та је лирика била пун и цео израз једне душе. Колорит његов говори и пун је израза на сваком делићу његова платна, и то не говори, као код Климта, на пример: „ја сам злато, ја сам цинобер, ја сам окер или ултрамарин“, него је пун симбола, није само красно декоративан, има један душеван садржај, и отуда изражава нешто, има морално значење за душу. Грохарова боја има израз који јој је он наметнуо садржајем удахнутим у њу, силним и искреним осећањем унесеним у њу. Свеједно је је ли начин слагања боје поентилистички или ножем или размазивањем, његов колорит увек нешто