Srpski književni glasnik

о = пе си и

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Алекса ШАНТИЋ: ПЈЕСМЕ. Српска Књижевна Задруга, 135. Београд, 1911.

Г. Алекса Шантић нема „мртву душу“, и оно што он пева није ни „поезија трулежи“ ни „поезија грча“. Он је душевно и духовно здрав човек, који искрено пева оно што живо осећа, и чији стихови су, што рекао један модерни песник, „ломни мостови" бачени с једне душе на другу“.

Г. Шантић се развијао лагано и прошао кроз многе мене, али он сада изилази са једном дефинитивном књигом, која чини част њему као песнику и Српској Књижевној Задрузи као издавачу. Та књига неће можда имати толико критичара као извесне збирке стихова које су циљале на „скандалски успех“, али ће имати читалаца, што не значи мало у ово доба када се наша поезија, ван кругова оних којих пишу, више и не чита. Ова срдачна књига ће имати нешто више и боље од читалаца + који ће је прелиставати: над њоме ће задрхтати много срце | и засузиће много око. Јер, то је искрена књига једног + искреног песника, једна честита и српска књига једног честитог човека и доброг Србина, једна од оних књига

мала Кон Фа Марти Ву ја пе ог

~“ "7

Заиље нв + рели

које смо се давно зажелели и какве нам увек требају. 4

Г. Шантић је један од ретких песника који не лажу. Он % не пева из моде и снобизма, не жонглира речима и не везе ћ фразе; он не тежи да стиховима изрази свој грч или своју >

гримасу, и да комбинацијама речи решава проблеме скулп“ туре и музике. Онгу стихове меће откуцаје свога срца,