Srpski književni glasnik

А" на, гл љ лг (0: јглгјј"„ „Ал л . јЈ__ "„

802 Српски Књижевни ГЛАСНИК. невоље. ИМ, кад мени не ваљаш, нек' н. ваљаш ни другоме ко би те мога' с мене мртва скинут'!...

И јадна пушка ништа но што задрга о богосаздане стијене и стаде је, неђе у подземним дубинама, гроктање и пуцањ, као да то тамо ђаволи шенлуче за још једну више несрећу на свијету.

Међутим сад Оташ размахну и рукама и ногама, те разгрну читаву јаму у снијегу, колико може двоје стати. У њу прво спусти и положи поребарке Милицу, на коју натрпа читаву гомилу снијега, оставивши јој за двије педи око главе празна простора; па се и сам загњури у снијег и положи уза њу. Јер је из раније по чувењу знао, да је снијег-цијелац добар штит против мраза и студени, да се под њим моме дисати и да је било пометеника који су по три дана били у снијегу затрпани па ипак остали живи. Дако, промисли и њих двоје издрже ту бар које чело, а дотле може Бог дати да и холујина престане и неко их од путника или чобана затече у животу и избави. А, ако и не буде ништа од свега тога, оно, кад им не би суђено да се на брачном одру граше животом, нека бар у једном гробу једно уз друго заклопе очи занавијек.

Прислонивши се и обгрливши своју премрзлу заручницу, Оташ јој наслони ухо на груди, да чује бије ли јој срце. Осјетивши, да је и још „у духу“, метну јој уста на уста и ходе јој духати у њих, и својим је дахом загријевати, час-по јој трљајући снијегом блиједо чело и помодреле шаке, и не престајући јој отирати влагу и мокрину с лица и рука, све док је не поврну себи и не осјети да се миче.

(О, да радости његове, кад Милица шену полако десном па лијевом руком и отвори лијево па десно око, као да се из мртвих пробуди! Поглед јој паде на Оташа и прикова га бесвјесно за њ као беба за лучац од бе: шике. Постаја тако па за дуго. Узалуд ју је избезумљени вјереник звао и дрмао, одговорити му не мога.

Оташ се поново баци на посао. Торба, која му је