Srpski književni glasnik

Под снијЕгоОМ. 803

била на леђима, десила му се при руци. Он је развеза, извади другу печатлију лозоваче, којој, не могући је друкчије одчепити, преби грлић, полако и опрезно раз врну вилице ђевојци, и зали је ракијом, прво по капцу, а послије и по десет.

И не превари се у очекивању Одмах иза трећега гутљаја, Милици сивуше очи као у курјака а на уснама и врховима прстију јој проструја нека млака топлина. У једна се доба протеже, превали на вјереника своја два крупна ока, а на уста јој, као бук понорнице из какве исполинске пештере, задрга прво кашаљ па онда потмуо збор:

— Оташу, пред богом и пред људима законити друже, шта с ово учини с намар ИМ ђе ли смо овог...

Оташ се нађе у забуни и нити смједе нити умједе ништа одговорити. Она као да разумједе, а таква јој се „сјенка на чело навуче:

— А знаш ли ђе су бабо и брато, ар

=— Жнам, ка' не, чоче... ријеши се да збори и да измишља Оташ: — Ено их ђе су прешли пр'о брда. Но биди мирна, док неће ли доћ' ш Његушима, да не кутаришу. Но је ли ти зимар..

— Па и није... рече мало бљенутије Милица, а очи јој се и не хотећи омакоше на ракију.

Оташ разумједе и ходе је поново залијевати. А, по његовој несрећи, ни себе не заборави. Но. нешто студ а нешто очајање, навукоше га те се навали на лозовачу, и, у колико би се ваљано прекрсти, једна шиша се ваљала празна по намету а друга својом жергзом загријевала утробице и кријепила живце и вјеренику и вјере. ници, који су, живи у гроб закопати, најмање могли мислити: шта је у обичају а шта не, и шта је добро и здраво за пометенике, а шта ли пак није.

Кажу, да живот никад није милији но у тренутку кад се човјек у пуној свијести дави или гине. И често, у пресмртном часу сав се живот човјеков сконцентрише за једно магновење у души и у једном мисаоном коло-

51%