Srpski književni glasnik

СТАРА ПРИЧА.

ИЗ „ТИМОЧКИХ СОНЕТА“.

Нада мном високо у брестовом грању Гуче дивљи голуб. Чак доле, крај друма, Куца детлић кљуном по труломе пању... Док влагом и смолом дише стара шума

Свуда око мене. Храстови и брезе, Занети у своме тајанственом збору, Шуме тихо. Чујем како хитро везе Крсташ паук мрежу низ рапаву кору.

Кладенац старински испод. мрког дуба, Уз певање ситно златокрилих буба, Снажним млазом живо бистру воду тера.

Тад у влажној сенци широкога грања Моја душа опет малу вилу сања, Коју штите: шума. и пастирска вера.

Милутин ЈОВАНОВИЋ.