Srpski književni glasnik

ЗАЉУЕЉЕНИ ДАВИД. 895

Њен дах ме к'о ветар из пустиња пржи“. Заћута, јер пред њим црн се вео смаче. Виде Порок како рог двогуби држи.

И кад грешном усном врх свог рога тачс, На једноме крају звук се Среће изли, Крик Греха на другом тутњаше све јаче.

Цар стаде. До ножа прсти су му склизли. „Грех је отац среће, Бол син Величине !“ И док покајници у сузе су бризли,

С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: „Уријина крв ће очај да ми спере!“ р А Град Свети спава под велом тишине.

Страст је закликтала на лешини Вере.

Милутин БОЈИЋ.