Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД. 859

бесни кроз цео Деветнаести Век; и која се још никако није смирила. Кроз цео тај век, од Державина па до Горког, наша књижевност има свој специфично борбени карактер који странац не може да разуме...

— Ја сам прилично ушао у тај лавиринт који бих ја пре назвао кафарнаумом; јер, та душа није толико компликована колико је, изгледа ми, неуређена. Ја могу да се „удвојим“, и да схватим ЈЉермонтовљевог Печорина, Грибоједовљевог Чацког, Пушкиновог Оњегина, нешто мало и Тургењевљевог Базарова и довољно Толстојеве Левине и Нехљудове, ма да ми све то изгледају неке мале мистификације и неки типови из породице Ибзенових Штокмана, Левборга, Дора и Елида; али, али Островскога, далеко ми је теже да се уживим у његове Катарине, Авдотје и Кабанове, Борисе Григориће, Бо: родкине и Дивјаке. За мене, ова драма је једна коме. дија, јер ја не верујем да су ови типови захићени из живота. Најзад, ја имам права да схватам оно што схватам, и оно што схвагим то и да примим. За остало, ви можете рећи: да је изнад моје душе, а ја: да је испод моје душе. Све се своди на једно: ја их довољно не разумем, и мислим да се ни они довољно не могу да разумеју.

— То, што сте казали, тврди оно што ја тврдим. Један странац нас не може довољно да разуме, и стога нас схвата мистично, или нас, пошто нас не може да схвати, схвата као мистификаторе и чудњаке. Ја ћу да продужим своју ранију мисао: наша књижевност, веран одблесак нашег стварног живота, има свој специфични и зш сепеп5 борбени карактер. То је књижевност тема, теза, хипотеза, идеја. Отуда, чист артизам још никада није био њена особина. Али, и покрај свих тих теза, не треба нашу књижевност схватити као књижевност а рпоп. Те тезе нису „озго“; то су тезе које имају ослонац „доле“: у животу, у друштву. Наша књижевност не гледа у живот преко и кроз тезе, нити преко 'ти кроз унапред створене идеје. Она, како је то цити-

рано у књизи Сержа Перског, кога сте ви поменули, ·