Srpski književni glasnik

862 Српски Књижевни Гласник.

у његовом слислу. „Руска душа“ тешко погреши; али, кад погреши, она мора да се покаје и исповеди. Тако сви раде: и Нехљудов у Васкрсењу, и Ана Карењина, и Никита у Дарсшву Мрака, и Рођон у Злочини и Казни. У име религије — то је главни елеменат Старога Режима —, у име религије, под напрслим сводовима једне средњевековне руине, под кишом и грмљавином (и гром је пао због ње), Катарина се „исповедила“, док је, у име материнске тираније и рускога милосрђа, шапутао мужевљев глас: „Не говори ништа! не говори ништа! Мајка је овде!“ У петоме чину, најзад, и ако исповешћу „ослобођења“ у смислу Старога Режима, Катарина се предаје таласима сиве Волге. Кад су је извадили, над њом се, док муж и присутни плачу, место звука погребних звона, чуо глас Старога Режима: „Доста! Грех је и оплакивати је!“ — Видите, то је „руска душа“, то је наша душа, заврши мој добри Рус.

Ах! та „руска душа“ !

У једном писму А. Н. Мајкову, Достојевски! пише: „Ја нимало не познајем Островског, ништа у целини нисам прочитао од њега, али сам у критикама, прочитао доста фрагмената. Могуће је, да Островски добро познаје извесну руску класу, али ми, изгледа, да није уметник“. Ту ће бити тајна, изгледа ми, те Островскове чудне „руске душе“.

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ.

1 Тћ. ПозћојеузкЕ (Соггезропдапсе ег Уоуаве а Г етапсег, р. 121).