Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ; 877

је у Лику довео с тврдом намером, да у томе... почетак учиним, и у томе послу онолико терета на своја плећа упртим, колико год ми снага допусти“. „Пушка и сабља нијесу кадри, пише овај просветитељ у својим послани-“ цама, усрећити народ, нег је... душевно изображење моћ она, која и највишу сиротињу у полезио и добро стање привести мора“. Јест, то је био просветитељ и добро: твор свога краја. Ми волимо да знамо »сторију живота оваквих радника, и труд Г. Николајевића да изда ову преписку заслужује лепо признање. Штета, само, што није могао објавити сва Будисављевићева писма. У објављеној преписци слика Будисављевића као просветитеља јасно се истиче; за нас је у њој још од интереса и писмо Василија Живковића, којим пропраћа своју песму „18 фебруар“, шаљући је Будисављевићу. Али било би од велеко већег интереса преписка коју је Будисављевић водио са баном Јелачићем 1848 године, кад су га „Србске Новине“ предлагале за вој"воду. Исто тако и писма Јелачићевог ађутанта Заставниковића Будисављевићу, у којима је много података за односе Кнеза Милоша и Људевита Гаја. Само њих Г. Николајевић није могао засад добавити. А

ПРЕВОДНА БИБЛИОТЕКА. — Недавно је почела излазити „Библиотека Младост“, која хоће да у врло јевтином издању даје преводе из бољих страних писаца. То треба да буде наша „Рекламова Библиотека“. Смер је врло похвалан, ал.: је извођење невешто и некритично. Избору писаца не би се имало засад много замерити; или би се бар могао разумети: уређивачи и преводиоци су свакако млади, и објашњиво је да воле Андријева, Горког, Пшибишевског и Виниченка, писце који су највише износили социјални немир и крајње изузетне људе, два предмета тако примамљива за младост. Али се ни: како не може објаснити, боље рећи: одобрити, да се на свакој страни нађу бар једио огрешење о адекватност превода, или две погрешке из књижевног језика, или три правописне грешке. (О штампарским грешкама, изгледа, да ће се моргти престати код нас говорити као о нечем што се не одобрава).

Досад је изишло пет свезака ове библиотеке: од Горког: „Прича Филипа Васиљевића“ и „Историја једног злочина“; од Л. Андријева „Бездан“; од С. Пшиби-