Srpski književni glasnik

884 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Наједанпут, ветар се претвори у вихор. Облак се провали. Из неба осу бујна летња киша, да се за часак начини поток поред ногу шетача. Стубови воде почеше падати на рамена и леђа.

Али, они су ишли даље.

Таман да се спусте уз једно брдашце, кад ветар скиде Мари шешир с главе и понесе га низа страну. Млади човек потрча за њим и једва га ухвати у једном трњаку. |

Кад се окренуо и пошао ка својој другарици, она је стајала само у зраку пуном кише. Све је око ње било сиво, тако сиво да се њена црвена блуза, у тој прозрачној сивини, причињавала као какав велики божур. Вода се немилице лила на њена млада рамена, заштићена само једним јефтиним капутићем. Коса јој је падала заводљиво преко лица. Ветар се дрско играо са скутовима њене кратке хаљине и откривао ногу до колена, ногу младу и развијену, ногу танку и заокругљену, лепу, лудо лепу... најлепши облик који је икад створен на земљи.

Влајко је био спремио читаво једно популарно предавање из своје струке, којим би забавио своју другарицу, али кад угледа њену силуету у киши, са визијом полуразголићене жене, он се запита несвесно:

— Нашто пунити уши овој девојци свим тим страним речима, кад је она лепа и без њих, савршена без свега мога знања и појма да те речи постоје

Цело његово биће вукло га је, у том тренутку, далеко од књига, тамо у ту сивину, поред раднице чарапа, у њен заборав; вукло га да и он пусти да му се коса лепи по лицу и да се предаје игри случаја. Али се Влајко изненадно сети нечега, учтиво предаде шешир и рече хладно, готово опоро:

— Хоћемо ли да се вратимо

— ЗаштоР — чудила се Мара.

— Киша ће падати још дуго.

— Шта то мари. И до вароши је још дугог — При“