Srpski književni glasnik

ГАЗДАРИЧИНА ЋЕРКА. 883

радознало и жудно, његове речи... речи школованог чо: века, које подсећају на књиге, одвајају од свакидашњих разговора и стварају романтику посред обичнога живота.

— Тамо, у брду, по забранима — говорио је Влајко, одсецајући као да меће запете — има вијугавих стаза, зараслих у никад некошену траву; стаза што се провлаче кроз купине, дивље руже и процветалу зову. Око ситног цвећа зује златне буба-маре и гундељи. Уз стабљике лескова дрвећа увија се, увек зелен, бршљан и вуче поглед у врхове рашћа, где тице праве своја гнезда.

Влајко је, у пркос своме џепу, био пун ових песничких сентименталности.

Девојци се то, видљиво, допадало, и она му рече искрено:

— Ви говорите тако лепо, као поручник Венкхајм у роману „Невина на смрт осуђена“! Да не пишете песме 2

— Више пута узимао сам перо да забележим идеје које лутају кроз моју главу и изгледају ми сјајне. Али — признаде млади човек — кад покушам да их ставим на хартију, оне се отимају моме перу и губе сву своју величанственост.

У оваквом разговору, у погледима. у нехотичном додиривању и гуркању, били су далеко одмакли од града. Пред њима се указивао усамљен сеоски друм, једна механа и велика, пространа шума.

Тада духну ветар. Крупно лишће џбунова заигра у крај пута.

Занети у своју лепоту, они нису осетили да је нестало лепога дана. На земљу је била пала нека сенка. Живот се повлачио. Природа се утишавала, а једноставан и таман облак ширио се све више изнад њихових глава.

Па ипак, они пођоше напред.

На загрејану руку или чело пала би им по која кишна капљица.

Капље су биле све чешће.